Dobrodosli na sajt Poljoprivredne skole "SUMATOVAC" Aleksinac

Ne zna se kada je tačno počelo kalemljenje, ali se zna da je staro koliko i voćarstvo. U starim spisima kalemljenje se pominje i pre 6000 godina.

Kalemljenjem se masovno razmnožavaju one sorte koje daju kvalitetne, ujednačene i standardne plodove. Njime postižemo da voćke brzo prorode; u mogućnosti smo da brzo razmnožimo nove i uvezene sorte, kao i utvrdimo njihovo ponašanje u različitim krajevima. Njime takođe možemo u različitim agroekološkim uslovima prilagođavati biljke koristeći različite kombinacije podloga i sorata. Kalemljenje uopšte predstavlja važan uticaj kvaliteta plodova, vremena cvetanja i otpornosti na mrazeve, bolesti i štetočine. Samo kalemljenje predstavlja zamenu sorata „prekalemljivanjem“, u slučaju da zaključimo da nam biljka nije dovoljno komercijalna, ako nemamo dovoljno oprašivača.

Postoji više od 200 načina kalemljenja. U našoj školi na praktičnoj nastavi uglavnom primenjujemo kalemljenje očenjem i englesko spajanje koji su i najčešći u voćnjacima i vinogradima.

Mi kalemimo na padajući pupoljak početkom septembra. Ova tehnika obuhvata: pravljenje ureza na podlozi, skidanje pupoljka, umetanje pupoljka u podlogu i vezivanje kalema. To sve ne sme da traje duže od 1 minuta. Urez na podlozi je najčešće u obliku slova T pri čemu se prvo poprečno zaseče kora u dužini od 1sm, a zatim se od sredine tog reza zaseče drugi uzdužni rez nadole u dužini od oko 2-3sm. Dalje, tupim delom kalemarskog noža malo odvojimo koru od drveta, levo i desno na delu gde se spajaju preseci, da bi tu umetnuli pupoljak. Čim smo to obavili uzimamo kalem-grančice, koje su nam na dohvat ruke (nekoj vlažnoj krpi i sl.) i sa njih brzo skidamo pupoljak. Kalem grančica se uzima u levu ruku, s tim da kažiprst bude ispod pupoljka koji treba skidati. Vrh kalem grančice okrenuti suprotno od tela. Koru zasečemo na oko 1sm iznad pupoljka i povlačenjem noža ka sebi skinemo pupoljak s tankim slojem drveta od oko 1,5 do 2sm ispod pupoljka. Skinuti pupoljak hvatamo za lisnu dršku i uvlačimo u T rez, tako da on sam sebi pravi ležište. Ako pupoljak prelazi horizontalno T rez, onda se taj deo malo zaseče. Na kraju sve to prevežemo rafijom, pazeći da ne bude niti mnogo stegnuto, niti mnogo labavo.

Englesko spajanje se izvodi na zrelo kada je kalem grančica u stanju mirovanja, a podloga može i da krene.

Za ovaj način je potrebno da podloga i kalem grančice budu iste debljine. Ova tehnika se radi na sledeći način: na podlozi i kalem grančici se naprave kosi preseci čija je dužina dva puta veća od debljine. Preseka na kalem grančici treba da bude sa suprotne strane pupoljka, ali tako da on bude pri vrhu suprotne strane preseka. Spojene komponente treba čvrsto vezati. Na gornjoj trećini preseka i podloge i kalem grančice napravi se zarez (paralelno sa srži) a dužine 4mm. Ova dva zareza se uvuku jedan u drugi.

Kod kalemova dobijenih očenjem bitno je posle nekog vremena blago zaseći rafiju kako bi pupoljak disao; zagrnuti peskom ili umotati krpom protiv izmrzavanja. Ako treba da se ponovi očenje (zbog neuspelog kalema) izvršiće se na toj podlozi ispod prošlog. Kod kalemova dobijenih engleskim spajanjem bitno je ostaviti samo letorast koji se najbolje razvio. Čiste se izbojci, zaliva se, prehranjuje i skida rafija kada počne usecanje. Bitno je i postaviti kočić i za njega vezati ostavljen letorast.

Ovo je jedna od bolesti o kojoj postoji toliko pogrešnih saznanja, verovanja i predrasuda u narodu da se u uspešnoj borbi sa njom mora poći od nekoliko osnovnih pitanja i odgovora koja se postavljaju pred njima.

U narodu postoji gomila sujeverja i predrasuda koje pospešuju širenje ove parazitoze. Ehinokokne ciste se nazivaju zednjaci iz verovanja da su nastale zato što je životinja bila uskraćena voda za piće.

Ehinokokoza je parazitska bolest pasa, mada i drugih kanida koji uzrokuju pantljičare iz roda Echinococcus. U okviru roda postoje 4 vrste od kojih je od posebnog značaja G ranulococcus. Ova mala ps eća pantljičara je duga 3-6 mm i široka 0,5-0,6 mm. Sastoji se od skoleksa, vrata i 3-4 člačića.Skoleks je okruglast i na njemu se nalaze mali retraktilni venci kukica kojim se parazit pričvršćuje za zid creva.

Vrat skoleksa je kratak i na njega se nastavljaju člančići od kojih je poslednji najveći i dug je 2-3 mm i jedino on sadrži jaja. Broj jaja se kreće od 400 do 1000. Jaja se zajedno sa zadnjim člančićem eliminišu sa izmetom pasa u spoljnu sredinu. Umesto otkinutog razviće se novi. Životni vek E. Granulococcus je do dve godine. Text Box:

U prirodnim uslovima kruženje parazita je na relaciji predator-plen gde su prvi domaćini mesojedi (predatori) iz porodice kanida (vuk, šakal, lisica i dr.) a prelazni domaćini (plen) divlji kopitari, papkari i dr. Čovek se neosporno uključuje u razvojni ciklus ehinokoka na taj način što omogućava da organi sa cistama budu dostupni psima i drugim pravim domaćinima. U ovom ciklusu pravi primarni domaćin je pas, a prelazne čine domaće životinje. Infekcija pasa i drugih domaćina nastaje isključivo unošenjem cisti sa organima zaklanih ili uginulih životinja. Kad pravi domaćin pojede ehinokoknu cistu otpočinje bolest poznata kao ehinokokoza.

U želucu i početnom delu tankog creva iz cisti se oslobađaju proteoskoleksi koji se svojim kukicama pričvrste za ziod creva. Za 30 do 40 dana od njih će nastati male pantljičare kojih može biti i više od 1000 u jednom domaćinu. Kada stignu polnu zrelost od njih se otkida zadnji člančić koji sadrži jaja i putem izmeta se eliminiše u spoljnu sredinu a umesto njega izraste novi.

Infekcija prelaznih domaćina nastaje isključivo hranom ili vodom gde se nalaze jaja ehinokokusa. Jaja se nalaze u izmetu pasa i drugih pravih domaćina koji ih neprestano izbacuju po pašnjacima, livadama, parkovima i svuda gde se kreću. U spoljnoj sredini izmet jaja se raznosi vetrom na velike razdaljine a padavine spiranjem tla takođe dovode do širenja jaja. Iz tih razloga su najviše ugrožene životinje na paši; ovce, koze, goveda i divljač koja se kreću po ovim prostorima. Svinje se najčešće zaraze putem psećeg izmeta u ispustima.

U digestivnom traktu se iz jaja oslobađaju onkosfere koje se probijaju kroz sluzokožu tankog creva, dospevaju preko kapilara a zatim vene do jetre koja je mesto primarne implantacije krvi. Deo onkosfera koji pasira jetru krvotokom dolazi preko vene u desno srce a odatle do pluća. Pluća su druga lokacija po učestalosti implantacije cisti, a dalje budu razneseni po celom telu do bubrega, ređe mozga, srca, mišića i drugih organa.

Po fiksaciji počinje rast i razviće larvi pa su za 7 dana velike 0,6-0,7 mm, tako da osme nedelje imaju formiran mehurić, a za 4-5 meseci su velike 15-20 mm. Ciste neprekidno rastu a kada budu velike izazivaju kompresiju i atrofiju organa a simptomi zavise od lokacije ciste. Ako su na jetri mogu se ostetiti na pritisak, stomak obolelog je veliki, otekao i bolan. Ako su locirani na plućima izazivaju gušenje, kašalj i bolove. Ciste na mozgu se ponašaju slično tumorima. U slučaju prskanja cisti ishod je smrtonosan. Text Box:

Širenje ehinokokoze najčešće nastaje putem hranjenja pasa putem jetrama i drugim organima životinja u kojima se nalaze larve.

Jedan od načina zaštite ljudi, odnosno presecanja puteva zaraze je obavezno klanje, proizvodnja mesa i proizvoda od mesa u objektima, odnosno u klanicama koje mora biti pod stalnom kontrolom veterinarskog inspektora. Posebna pažnja se poklanja pregledu unutrašnjih organa, naročito jetre i pluća i prisustvu cisti. Ciste se javljaju kao beličasti mehuri do veličine pesnice, ispunjeni prozirnom tečnošću. U individualnim domaćinstvima a često i klanicama, kada se klanje vrši bez nadzora veterinara, obično se ti delovi daju psima pa se tako zatvara krug infekcije. Suzbijanje ehinokokoze je zakonski propisano kroz Program mera zdravstvene zaštite životinja u Republici Srbiji, tako da pravna i fizička lica koja vrše klanje životinja moraju promenjene organe učiniti neškodljivim prokuvavanjem, spaljivanjem ili preradom u kafilerijom. Redovna dehelmitizacija (čišćenje od parazita) i parazitološke kontrole (izmeta) je druga osnovna mera suzbijanja ehinokokoze.

Psi su pravi domaćini i glavni prenosioci ehinokokusa tako da se njihovom dehelmitizacijom i usitnjavanjem izmeta nakon toga, u korenu saseca kontaminacija životne sredine jajima ovog parazita.

Mišljenja vlasnika da izvođenje pasa u okolinu kuća nije opasno, sasvim je pogrešno, jer se jaja ovih parazita u kuću unose preko obuće i prljavim rukama vlasnika koji su bili u kontaktu sa psima.

Kao što se vidi psi su glavni i osnovni izvor zaražavanja ljudi. Psi izmetom svakodnevno izbacuju člančiće sa hiljadama jaja ehinokokusa a infekcija ljudi nastaje ako se progutaju jaja parazita. Vlasnici pasa, lovci, stočari i članovi njihovih porodica su u najvećoj opasnosti od zaraze jer najčešće dolaze u dodir sa psima. Čovek se može inficirati ako pije vodu zagađenu izmetom pasa ili zagađenim voćem i povrćem koje može da se kontaminira ako je uprljano izmetom pasa i putem zalivanja. Infekcija ljudi najčešte nastaje kontaktom sa zaraženim psima, a deca najčešće ljubeći pse, kada im ližu ruke i lice ili ih miluju a potom se ne operu ruke.

Inficirani psi osećaju svrab oko anusa koji ublažavaju lizanjem i tako mnoštvo parazita zadržavaju na njusci i jeziku a lizanjem ih raznose po dlaci i svim delovima tela. Igrajući se sa psima, jaja sa dlake prelaze na ruke, odelo ili hrana i posuđe. Ovim putem infekcije naročito su ugroženi vlasnici pasa, lovci, stočari i članovi njihovih porodica koji ne peru ruke po kontaktu sa njima. Da bi uspešno suzbila ehinokokoza edukacijom treba obuhvatiti vlasnike pasa, decu u predškolskim i školskim ustanovama, zdravstvene radnike i veterinare i upoznati ih sa suzbijanjem helminata i potrebi redovne kontrole pasa.

Još od davnina je poznato da su mnogi korisni insekti vrlo značajna karika u biološkom lancu, u ulozi oprašivača cvetova raznih biljnih kultura.

Bez insekata kao oprašivača izostala bi kvalitetna a često i jedina moguća oplodnja cvetova velikog broja biljaka.

U tom svetu insekata u poslednjih nekoliko godina primat u oprašivanju preuzimaju bumbari.

Bumbari su vrlo korisni insekti u procesu oprašivanja jer imaju širok spektar delovanja koji im obezbeđuje pre svega njihova građa i mogućnost prilagođavanja različitim ekološkim uslovima.

mogu da ponesu više polena nego drugi insekti
svojom težinom više vibriraju bilj ke (cvetove) prilikom kontakta č ime se povećava intenzitet oprašivanja
posećuju veći broj cvetova mnogo puta više nego drugi insekti
svojim mirisom prepoznaju pune i zrele cvetove gde na taj nač in ne troše vreme posećujući cvetove koji nisu stasali za oprašivanje
aktivniji su od drugih insekata na nižim i višim temperaturama
mogu da oprašuju različ ite kulture pa su zbog toga manje-više univerzalni oprašivač i
nije ih potrebno hraniti
ne obezbeđuju im se posebni uslovi niti mere nege

Našim iskustvom korišćenja bumbara u plasteničnoj proizvodnji paradajza došli smo do sledećih zaključaka:

kompletnija i potpunija oplodnja svih cvetova
ujednačenija velična plodova
plodovi su zdraviji, sočnji i teži
oblik je pravilan za tu sortu (lakše klasiranje)
značajnije povećanje prinosa i do 30%
ujednačenije sazrevanje plodova
manji utrošak mehaničkog rada za oprašivanje
ne koriste se hemijska sredstva za oplodnju
povećanje prihoda u proizvodnji paradajza

Ako cenite svoj život vi trebate jesti jednostavnu hranu, pripremljenu na najjednostavniji način i više se baviti nekim korisnim radom ili lakšim fizičkim vežbama.

Najbolje je jesti dva obroka na dan s razmakom najmanje od pet sati. A ako se uopšte uzima treći obrok, takođe pet sati nakon ručka, on treba da je lak (od svežeg voća) i nekoliko sati pre spavanja. Probava se ne sme nastavljati za vreme spavanja. Preko noći probava je usporena pa može trajati čitavu noć tako da u jutro nemamo nikakve želje za jelom. Spavanje je poremećeno, mozak i živci zamoreni, apetit za doručak smanjen, a celo telo je neosveženo i nespremno za dnevne dužnosti. Takvo postupanje prema želucu izaziva potrebu za zavisnošću kao što su pijenje kafe, uzimanja cigarete, alkohola.

Želucu je potreban odmor posle vršenja probave da bi ponovno mogao skupiti dovoljno snage za novo varenje hrane u idućem obroku. Želudac mora imati vremena da stvori dovoljno želučanog soka da probavi novu hranu koja se unosi u idućem obroku. Najmanje pet sati treba proći između svakog obroka i uvek imajte na umu ako pokušate, otkrićete da su dva obroka bolja nego tri.

Za doručak uzmite više hrane. Običaj je da doručak bude lagan, ali to nije pravi način postupanja sa želucem. U vreme doručka želudac je odmoran i spreman da probavi više hrane. Nakon što svare jedan obrok, organima za probavu potreban je odmor.

Obroci se ne smeju odgađati za jedan ili dva sata da bi odgovarali okolnostima ili da bi se mogao završiti neki posao. Želudac traži hranu u vreme kada je naviknut da je prima. Neurednost u jedenju razara zdrav i normalan rad organa za probavu, na štetu zdravlja i raspoloženja. Neredovnost u jelu, a takođe i u spavanju, potkopava i umne snage. Pravilnim navikama i zdravom hranom želudac će se postepeno oporaviti.

Nakon što je uzet redovan obrok, želudac se ne sme uznemiravati uzimanjem druge hrane minimalno pet sati. Ni mrvica hrane ne sme se uneti u želudac do idućeg obroka. Kada unesemo novu hranu u želudac u kojem još traje probava, ta probava se prekida i počinje nanovo, pri čemu nastaje vrenje i truljenje u želucu, a kasnije i u crevima, što dovodi do stvaranja mnogih toksičnih materija i gasova. To je pravo mučenje za želudac!!!

Hrana se ne sme uzimati ni vrlo vruća ni vrlo hladna. Želudac se ozleđuje velikim količinama vrućeg jela i pića. Na taj način slabe grlo i probavni organi, a preko njih i drugi organi u telu. Ako je hrana hladna, želucu se oduzima životna snaga, jer je mora zagrejati pre nego počne probava. Isto je i sa hladnim pićima.

Nije dobro trpati mnogo različite hrane za jedan obrok. Hranu treba žvakati polako i detaljno, da se lakše probavi. Korist koja dolazi od hrane ne zavisi toliko od količine koja se pojede koliko od dužine vremena zadržavanja u ustima.

Oni koji su uzbuđeni, zabrinuti ili užurbani, učiniće najbolje ako ne jedu sve dok se ne odmore i opuste, jer životne snage, koje su već teško opterećene, ne mogu stvoriti potrebne probavne sokove. Jesti u neprikladno vreme, kao na primer posle snažnih i preteranih vežbi, kada je čovek veoma iscrpljen ili zagrejan ozbiljno je zlo.

Nije zdravo jesti voće i povrće za isti obrok, jer mešanjem oni u želucu izazivaju truljenje. Voće treba jesti za jedan obrok, a povrće za drugi. Žitarice i orašasti plodovi se mogu mešati i sa voćem i sa povrćem. Sa voćem se ne sme jesti hleb napravljen sa kvascem, jer kvasac sa šećerom iz voća izaziva vrenje u želucu pa u probavi nastaje alkohol.

Sva mešana i složena hrana šteti ljudskom zdravlju. Treba činiti postepene promene u ishrani. Organizam se mora privikavati na promene. Iskvareni apetit treba postepeno izmeniti i dovesti u prirodan sklad. Bolesti uzrokovane nekvalitetnom siromašnom ishranom teško se leče.

Potrebno je da naučimo da je popuštanje apetitu najveća prepreka umnom napredovanju. Gotovo svi jedu više nego što to telo zahteva. Ova prekomerna količina raspada se i postaje trula masa. Ako se u želudac unese previše hrane, tada ovaj višak postaje teret. Telo čini beznadne pokušaje da je preradi, i ovaj dodatni posao izaziva osećaj umora. Neki koji neprekidno jedu nazivaju ovaj osećaj glađu, međutim, on je izazvan preteranim radom organa za probavu.

Hrana koja se unosi u želudac u nepogodno vreme, ostavljaju posledice na svakoj ćeliji. Preterano jedenje je i uzrok zaboravnosti i neugodnog zadaha. Preterivanje u jedenju, pijenju, spavanju ili gledanju nije dobro.

Mnogi čine grešku pijući vodu za vreme svojih obroka. Kada se uzima istovremeno s obrocima, voda smanjuje izlučivanje žlezda. Ukoliko je voda hladnija, utoliko je štetnija za želudac. Topla pića oslabljuju, a osim toga oni koji popuštaju u ovome, postaju robovi navike. Što se više tečnosti unese u želudac za vreme obroka, to će se hrana teže probaviti. Nemojte jesti mnogo soli, ostavite ukiseljeno povrće, ne unosite u svoj želudac ljuto začinjena jela, imajte u obroku puno voća ili salate od svežeg povrća i nadražaj koji u obroku traži mnogo tečnosti, nestaće. Međutim ako je išta potrebno da se ugasi žeđ, tada je to čista voda koja se pije malo pre ili posle obroka. To je sve što priroda zahteva.

Najjednostavniji odgovor bi bio: “potrebno je ostaviti prirodan sadržaj namirnica što je moguće prirodnije”. Ovo je osnovno pravilo pri pripremanju hrane. Namirnice ne treba mnogo sitniti, kvasiti i kuvati, jer dolazi do velikih gubitaka hranljivih sastojaka. Često se iz neznanja razara ono što u namirnicama već postoji, a kasnije se kao posledice javljaju razne štetne bolesti i oboljenja. Zato sve što se može jesti sirovo ne treba kuvati. Delovanjem toplote namirnice se mogu omekšati na više načina: